Vijesti

Poslali su me u WC da rodim mrtvu bebu i dali “gusku”: Jeziva ispovest Milice o iskustvu u porodilištu

Žao nam je. Vaša beba više nema srčanu radnju. Sestro, pišite spontani prekid srčane radnje. Sigurno Vam je to od korone.

Ovim rečima su Milicu Filipović (23) iz Šapca, kako kaže, pre godinu dana u Narodnom Frontu obavestili da je upravo izgubila bebu u petom mesecu trudnoće. Priča da su joj sestre tada dobacile: “Nema veze, majko, opustite se, biće drugo dete.”

Hrabra devojka objašnjava da je tek sada smogla snage da zbog svih žena, budućih trudnica, porodilja i majki, ispriča agoniju kroz koju je prošla. Kad kažemo agonija, mislimo na porođaj u WC-u, dozivanje sestre dok drži svoju mrtvu bebu u rukama, vađenje posteljice na živo bez ikakve anestezije i potpuni nedostatak bilo kakvog saosećanja lekara i medicinskog osoblja.

Ali, da krenemo od početka.

– Na početku trudnoće sam imala koronu, valjda. Kažem valjda, jer sam testirana negativno, a imala sam sve simptome do gubitka čula mirisa i ukusa. Nakon toga, otišla sam na redovan pregled i doktor je primetio da mi plodove vode nema, kao i da imam jake kontrakcije. Pošto je zaključio da je vodenjak čitav, uputio me je na prenatalni test od 750 evra. Stiže nam rezultat da je beba potpuno zdrava devojčica. Dobijam tada uput za ležanje u Frontu kako bi videli zašto nemam plodove vode kada je sve u redu – počinje Milica svoju bolnu ispovest.

Iz Fronta je, kaže, odmah po dolasku vraćaju natrag u Šabac, jer joj je “falio jedan papir”, bez koga nisu hteli da je puste ni da čeka u hodniku. Kroz truckavi put i gužve, Milica se sa sve kontrakcijama u petom mesecu trudnoće vraća 80 kilometara nazad, pa onda opet do Beograda.

Po konačnom prijemu u Front, slede dani čekanja. Kao da jedan život upravo ne visi o koncu.

– Onda dolaze na ideju da mi rade postupak koji se radi kada postoji problem poput mog, ali je delotvoran samo ako se uradi na vreme, odnosno ako beba nije predugo bez vode. I ako se beba ne pogodi iglom eventualno. Donose mi hrpu papira da potpišem da pristajem na svoju odgovornost, a onda me odvode u ambulantu. Suština je u tome da se igla bode kroz pupak kojom će ubrizgati vodu, dok preko ultrazvuka lekar gleda položaj bebe kako je ne bi pogodio. Lekar koji je meni to radio je za to vreme pričao telefonom – priseća se jasno Milica.

Posle toga njena bebica je samo prestala da se pomera. Rekli su joj – nema više srčane radnje. “Kao da govore dobar dan”.

Milica tada nije znala da najgore tek sledi. Prolazi pet dana kako leži u Frontu sa mrtvom bebom u stomaku, a niko joj ništa ne govori. Počinje da strepi da će dobiti sepsu i odlučuje da prvom sledećom prilikom pita kada će se sve završiti.

– Pitam najljubaznije moguće u viziti kada mogu očekivati da bude sve gotovo i dobijam odgovor: “Pobogu, majko, žene nose mrtvo dete po tri meseca, a vi dramite tu oko par dana”. Ja u šoku, ne zbog toga što žene nose tri meseca, ne znam i hvala Bogu da ne znam, već gde je tu ljudskost da to kaže na malo lepši način majci koja je već slomljena zbog gubitka bebe – pita se ona.

Opciju da joj urade abortus i oštete matericu, jedva je uspela da odbije, jer su, kaže, doktori insistirali. Posle toga joj daju vaginalete koje, naravno, nisu delovale zbog hormona koje je prethodno pila u velikim količinama. Na kraju dobija injekcije koje će izazvati porođaj i scenario koji slama srce, koji ledi krv svakom iole normalnom čoveku, počinje da se odigrava u jednom od najcenjenijih porodilišta.

– Posle pete injekcije kreću kontrakcije. Jedan sat je iza ponoći, odlazim kod sestre u sobu da joj kažem da je to to, da me vodi u porodilište. A ona, inače takođe trudna, gleda seriju, gricka semenke, ma ni pogled nije podigla na mene i kaže da idem u sobu i čekam, da nije to to još i da ću osetiti prave. Ja uvek volim da poslušam stručna lica, odem u sobu, sigurno zna bolje od mene. Izdržim svega par minuta, ma osećam da je gotovo, odem, ona besna dođe za mnom u sobu: “Da ne dolaziš opet, da ti objasnim, to sigurno nisu prave kontrakcije, kad budu prave osetićeš, a sad ako baš misliš da jesu, idi u wc, uzmi gusku i napinji se, možda uspeš do ujutru” – priča nam.

Cimerke u sobi su zanemele. Milica, pošto je znala šta sledi, govori cimerkama da ne gledaju, odlazi u wc i za nekoliko sekundi porađa bebu koju dohvata rukama. Izlazi s njom u hodnik, gde 10 minuta stoji i doziva onu istu sestru.

– Ona, naravno, ne čuje. Izlaze i druge žene u hodnik i viču. A sestra konačno izlazi, prilazi mi i kaže: “Au, ti si bila ozbiljna”.

Milicu potom stavljaju na krevet i, kako kaže, ludački je odvoze u porodilište. “Vozili su me kao krpu, udarali u lift, u zidove, u vrata…”, kaže ona dok se priseća najtužnijeg dana u životu. Posteljicu su joj tvrdi vadili na živo, bez ikakve anestezije. A otpustio ju je lekar koga pre toga nijednom nije videla. Ali, toliko ih se već smenilo…

– U otpusnoj listi pišu pogrešni podaci, što sam tek kasnije videla. Piše da sam primljena su 16. nedelji trudnoće, a to je već bila dvadeseta. I da je beba imala 40 grama, a imala je oko 300 – napominje nam posle svega ova hrabra mama.

Još tada je, kaže nam, poslala pitanja zaštitniku pacijenata, ali je dobila odgovor da je sve urađeno po redovnoj proceduri.

Kako Telegraf nezvanično saznaje, u Narodnom frontu će ovaj slučaj biti ispitan, a ukoliko se utvrdi da je bilo propusta, odgovorni će biti kažnjeni.

Mi pitamo:

Da li je redovna procedura da se žena porodi sama u wc-u, da sama svoju bebu “hvata guskom” da ne upadne u wc šolju, da doziva sestru držeći mrtvo telo svoje bebe i da ne naiđe na minimum saosećanja i poštovanja?

Ako jeste, stidite se svoje profesije i ličnosti. Zapitajte se da li ste dostojni časnog zvanja lekara koji spašava živote a ne govori “biće drugo”. A šta je s ovim sad? Ko će za njega sutra odgovarati?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *